Krene tako u životu nešto da te žulja. Da titra iznutra. Grebucka kao etiketa na novoj košulji. Zuji oko glave kao komarac pred spavanje. Prvo malo. Tiho. Skreneš misli. Napraviš kafu, popušiš cigaru, pogledaš epizodu. Prođe.

Sutra opet! Ma šta je to? Daj ne smaraj, zamaj se nečim. Ne razmišljaj o glupostima. Napravi sendvič. Hajdemo na pivo. Dobiješ se malo. Malo manje žulja.

Prekosutra opet... Sad te već davi, steže i ne popušta. Pivo više ne pali, serija te smara, frižider otvaraš svakih pola sata iako si već prvi put shvatio da u njemu nema ništa što bi moglo da popuni prazninu koju osećaš u stomaku. Prijateljima odbijaš pozive jer ne možeš da odgovoriš na pitanje: "Kako si?" Ne znaš ni sam.

Sediš tako i zuji li zuji. Ko glava posle izlaska kad stojiš preblizu zvučnika. Ne možeš isključiti, čekaš da prođe. Ali danima ne prolazi. Nedeljama. Mesecima. Život sad već odrađuješ. Mora se. Ni u čemu više ne uživaš. Saveti do tebe ne dopiru. Zujanje je preglasno. Sediš tako, buljiš u tačku, čekaš da prođe ali ne nadaš se previše. Pitanje je, hoće li ikada.

Vremenom sve češće, škripi ti po glavi. Gledaš ljude kao kroz maglu. Po refleksu pomeraš zenice na pokret. Razvlačiš obraze u kez kad vidiš da se drugi smeju. Valjda je smešno. Nekad je i tebi možda bilo. Sad je previše daleko.

Tražiš ponekad u licima ljudi znak da vide da ti više nisi tu. Da to samo tvoja ljuštura pije kafu, sedi za šankom, odrađuje posao, plaća račune... Dok ti unutra vrištiš koliko te steže. Toliko te pritiska njena suženost, njena izveštačenost, njena pomirljivost sa besmislom svog postojanja.

Iskočio bi sebi iz kože ali ne želiš da uplašiš druge. Ne želiš da osramotiš ljušturu. Ona još uvek sasvim dobro obavlja svoj zadatak. Vidi šeta. Jede. Predaje projekat na vreme. Voda nekoga pod ruku. Ti joj trenutno ne možeš pomoći. Bolje da je ne diraš, nek voza na autopilotu. Dok ti u potpunosti ne isprazni bateriju.

Zajebi. Stani. Ne radi to. Ljuštura je nebitna, shvati to.

Dozvoli da se zujanje pretvori u vrištanje. Krik sebe sebi. Odmotaj se kao klupko, pronađi čvorove koji te žuljaju. Vuci nit i ne prestaj makar izleteo iz svojih ruku i otkotrljao se po podu. Padni da bi se podigao, ridaj danas da bi se sutra smejao, grči se danima da bi plesao godinama. Uveni ove zime da bi na proleće procvetao. Nemoj se bojati. Sve dobro u životu zahteva neku žrtvu. Svaki sloj koji oljuštiš sve si bliže Sebi, bliži si jezgru onoga što jesi. Nemoj se ustručavati da se prospeš kako bi se sakupio, da se raspadneš kako bi se opet sagradio. To što se tako osećaš znači samo da su temelji na kojima si se podizao dotrajali. Ne ređaj više cigle dok propadaš u zemlju. Moraš kopati, moraš se bolji podići.

Zaroni u sebe. Zaroni u bezdan svog očaja. Zamahuj rukama da bi novi ti isplivao. Budi hrabar i suoči se sa sobom, souči sa strahom, sa svojim manama, zabludama, glupim uverenjima, još glupljim greškama. Ne možeš više ignorisati mračnu stranu sebe. Ona te prati i deo je tebe. I deo je tebe koji sasvim opravdano zaslužuje da bude tu.

Tu je jer si bio povređen. Tu je jer si bio oštećen. Tu je jer si bio otuđen. Tu je jer si morao da se zaštitiš. Tu je jer si morao da opstaneš. Da preživiš, da se krećeš kroz vreme i prostor. Tu je jer je tako moralo biti. To što te sada toliko steže ne znači da si išta slabiji nego juče. Znači da si konačno dovoljno jak da od nje ne okrećeš pogled.

Zato, okreni se ka svojoj senci, ka naličju svega što serviraš širokim masama. U početku može biti strašan, taj drugi Ti koji vreba iz podsvesti ali što ga više čuješ shvatićeš kako sve manje moraš da ga slušaš. „Ti si govno, ništa ne vrediš“, reći će ti. I ti ćeš verovati. „Nikada od tebe neće biti niko“, i ti ćeš mu poverovati. Sve dok jednog dana bauka ne pogledaš direktno u oči i shvatiš da nije ništa drugo nego prevarant, provokator, buntovnik bez cilja, pseto koje laje al ne ujeda... uvređeno dete. „Daj, ne lupetaj, sve je u redu.“ , odgovorićeš mu. I on će ućutati.

Nemoj ga više nikada slušati ali nemoj ga ni odbaciti. Pusti ga da se polako rastopi kao sneg na prvi zrak Sunca. Ti si taj zrak.

Slušaj Sebe... Grli se. Razumi se, teši se. Nikad ne osudjuj se. Nikad više ne napusti se. Prihvati Sebe. Celog Sebe. I glavu i pismo. I belo i crno. I slatko i kiselo.

Voli Sebe.

Nesavršenog, Jedinstvenog, Grešnog, Spektakularnog Sebe... Jedinog Sebe.

Copyright © 2020 / Introspektiv(n)a / sunradio.rs