Bila jednom jedna pčela. Kad je bila sasvim mala snažan vetar je duvao i odneo je daleko od njene košnice. Pčela je završila skroz na drugoj cvetnoj livadi gde su bili nastanjeni leptiri. Leptiri nisu bili generalno loši insekti ali imali su jedan prilično jednostavan život. Prvo si gusenica, puziš okolo, grickaš lišće, onda ideš neko vreme u čauru da naučiš kako leptirati, uzmeš diplomu i ideš od cveta do cveta nemarno razbacujući polen, ako Livada da sreće, upoznaš nekog finog leptira sa kojim se skrasiš i napraviš 2, 3 male gusenice i... to je otprilike to.

Pčela je, kao i sva druga deca insekti pokušavala da se uklopi ali to joj je išlo veoma teško. Nevaljali leptiri su joj govorili da je đembela i zdepasta, da su joj krila mala i providna a oči buljave. Ismejavali su je jer ne zna kao oni, graciozno da leti od cveta do cveta, već je veoma glasna, zuji bezveze okolo praveći neke čudne oblike koje niko ne razume. Često su je zadirkivali i za žaoku. Ona im je objašnjavala da tu žaoku ima da bi mogla da zaštiti svoje prijatelje i da bi život dala za njih. Zezali su je da ona ni nema koga da štiti jer niko neće da se druži sa njom a i mislili su da laže jer, realno, u leptirskom svetu svako gleda samo svoj interes i zato bi i njoj bilo mnogo bolje da gleda u se i u svoje kljuse tj. u ta svoja mala škrbava klješta koja ima umesto usta! Smejali su se.

Pčela je pod pritiskom počela da menja sebe kako bi bila manje upadljiva. Nadogradila je i obojila krila, uradila liposukciju i prefarbala svoje šare, svaki dan se sat vremena protezala ne bi li porasla za koji milimetar. Nije nikada uspela u potpunosti da se uklopi u masu leptira ali je uspela da manje smeta drugima. Videlo se da se veoma trudi da bude normalna i leptiri su taj trud cenili iako su je sažaljivo gledali dok je stegnuto letela okolo suzdržavajući se da ne pravi elipse i krugove koji su joj prirodno dolazili. Išla je okolo i razbacivala polen iako je duboko u sebi osećala da i ona a i taj polen imaju neku višu svrhu. Pokušavala je i da nadje partnera. Izlazila je na dejtove sa više leptira ali nijedan je nije fascinirao. Uglavnom ih je jedino interesovalo da porede ko ima bolji cvet, kome su veća krila ili da gledaju Ligu Balegara. A ona je samo želela da priča o zvezdama, vetrovima, o raznim cvetovima na drugim poljima, da li postoji neko mesto gde svi žive u slozi i rade zajedno radi višeg cilja, da li se od polena može napraviti nešto... Oni su joj govorili da je veoma komplikovan insekt i da previše očekuje, a uostalom, ona nije završila ni čaursku školu leptiranja i šta uopšte zna o životu.

Pčela je posle nekog vremena upala u duboku depresiju. Sklupčala se na svoj cvet, pokrila laticama i danima gledala leve serije na NetFlies-u. Prvo je bila veoma tužna. Nabacila je svoju staru kilažu i nije više marila da ide na nadogradnju krila. Jela je polen u neograničenim količinama sve dok ne bi povratila vosak. Sa velikim naporom ga je strugala sa lišća gadeći se sebe i svog tela.

Sve dok jednog dana u tom svom očaju nije otkrila skriveni, duboko zakopani ali veoma razbuktani bes. Bes prema drugima ali pre svega prema sebi. Bes što je dozvolila sebi da se menja zbog drugih. Što je poklekla pod pritiskom, što je prihvatila vrednosti koje nisu njene, što je slušala od drugih kako treba da živi svoj život. Nešto je kliknulo u njenoj insektoidnoj glavici i pukla je. Krenula je bez izvinjenja da zuji okolo na onaj njen čudan i glasan način. Da odgovara NE i na kritike i na savete. Da pokazuje srednji prst svoje male pčelinje ručice svaki put kad joj upute neko mišljenje za koje ih nije ni pitala. To joj je dalo određenu moć. Onu „fuck you“ moć koju ima samo insekt koji više nema šta da izgubi.

Vrlo brzo izgubila je sve svoje lažne leptirske drugare. Nije imala više potrebu da se viđa sa površnim likovima na dosadnim dejtovima ispijanja smole na lokalnom četinaru a kamoli da razmišlja o tome da sa njima pravi gusenice i prenosi IQ prosečne vaške na buduće generacije. Često bi zujala okolo noću kad svi pošteni leptiri spavaju i potajno jela svoja govna... jer, iskreno, mislila je da su prilično slatka i nutritivna. Svako ima svoju mračnu stranu i ona je nameravala da u potpunosti prigrli svoju.

Jedne noći je zujeći zalutala na susednu poljanu na koju se nikad ranije nije odvažila da odleti. Tamo fine leptirice nikad nisu išle jer je bila poznata kao mesto okupljanja raskalašnih bumbara niskog morala koji su samo gledali kako u upropaste naivne insektice. Pravila je raznorazne oblike ne obraćajući pažnju na to kako to može izgledati, isprobavala je koliko puta može da se okrene naopačke, da se zaleti brzo pa skrene. Zunzarala je tako okolo uživajući i konačno ne razmišljajući ni o čemu. Bila je sad i u ovom trenutku, pod svetlom mesečine prvi put u svom životu slobodna i u potpunosti svoja.

„Šta lupetaš ti?“, čula je i okrenula se sa prevelikom žustrinom, očigledno spremna da nabode svakoga ko joj se zameri. Mala klještava usta joj se otvoriše kad je shvatila da pred sobom ima još jednog leptira koji je isti kao ona, mali i zdepast!

„Ja uopšte ne kontam šta si ti sad htela da kažeš. Kako to letiš - cik cak, cik cak, naopačke okret pa elipsa znači skreni levo kod desno da bi našao žutu ljubičicu... to baš nema nikakvog smisla!“, zazujao je.

„Ej... ej pa ti si isto djembeli mali leptir kao ja!“, oduševila se.

„Molim? Ja nisam mali djembeli leptir nego sam fino popunjeni pčelac za tvoje obaveštenje! Niti si ti leptir! Na čemu si ti? Da se nisi malo nazujala?“, zbunjeno ju je posmatrao.

Ispričala mu je svoju priču a on kad je shvatio do kakve zabune je došlo, krenuo je entuzijastično da joj objašnjava ko su pčele, šta je košnica, šta je med, kako pčele komuniciraju plesom... Sve što je ona mogla jeste da ga gleda. Ma koliko ju je zanimalo sve što je pričao osećala se kao da više saznaje iz tih prelepih buljavih očiju nego iz bilo koje reči koju on izgovara.

Sve što je ikad želela jeste da vidi sebe u očima drugog insekta. Da vidi da nije sama, nije čudna, nije pogrešna... samo zalutala. Njegove reči su se stapale sa šuštanjem krošnji drveća dok je ona ponirala sve dublje u svoju siluetu, rastavljajući i sastavljajući se iznova kao puzla, shvatajući svoju veličinu i beznačajnost u isto vreme. Bila je paralelno savršeni i jedinstveni izraz univerzuma i samo jedna kap njegovog okeana, samo odjek, samo refleksija, ništa više nego suza u očima drugoga. U tom trenutku bila je i sve i ništa, samo običan fraktal večite beskonačnosti.

„Nego, hoćeš da vidiš moju košnicu?“

„Može.“

Copyright © 2022 / Introspektiv(n)a / sunradio.rs