Osmi mart je Međunarodni dan žena kojim se slavi ženska finansijska, politička, socijalna i društvena emancipacija i nezavisnost. U Srbiji se ovaj dan obeležava od završetka Drugog svetskog rata ali se, kao i u mnogim drugim zemljama, svodi na dan u kojem se ženama posvećuje posebna pažnja, ali u vidu poklona, cveća i čestitki. Međutim, određeni broj ljudi ga ipak obeležava na drugačiji, adekvatniji i smisleniji način.

Ove godine je Dan žena obeležen tradicionalnom osmomartovskom šetnjom pod nazivom „Dostojanstvo, plata, život“. Jedna od organizatorki ovog događaja je Minja Bogavac, pozorišna rediteljka, dramaturškinja i spisateljica sa kojom smo razgovarali upravo na ovu temu.

Šta za Vas predstavlja Osmi mart i kako ga obeležavate?

Osmi mart je moj najdraži dan u godini. Ujedno, to je i najcrveniji datum, u mom ličnom kalendaru. Za razliku od verskih praznika gde “crveno slovo” predstavlja dan kada se ništa ne radi, aktivistički i ljudskopravaški praznici su “crveni datumi” u smislu simbolike crvenog alarma. To znači da za Osmi mart, obično imam i više obaveza nego što realno mogu da postignem. Ipak, to nisu obaveze koje mi padaju teško, zbog njih ne gunđam, šta više: uvek se radujem. Sve ono što radim za Osmi mart prati svečana i pomalo herojska atmosfera, uz neizostavno podsećanje na tradiciju ženske borbe za društvenu, političku i ekonomsku jednakost; za ravnopravnost svih ljudi i prestanak nasilja, uključujući i ono simboličko. Tako je Osmi mart neka vrsta graničnika u kalendaru. To je dan za podvlačenje crte i sumiranje - šta se u prethodnoj godini postiglo, a koje su borbe koje slede. U svakodnevnom ratu protiv stihije patrijarhata i neoliberalnog kapitalizma, koji sistemski podržava ovu stihiju, bude mnogo dana kada se osećam bespomoćno, obeshrabreno i izgleda kao da sva naša nastojanja nemaju nikakav rezultat…

Ali, onda dođe Osmi mart da nas podseti odakle smo krenule i da nam ukaže kako ženska borba nikada nije bila uzaludna. Ona je naša dužnost i naša zahvalnost za sve hrabre žene koje su se izborile za naše pravo glasa, pravo na školovanje, pravo na rad, pravo na slobodu, nezavisnost i samostalno donošenje odluka. Osmi mart je uvek onaj dan kada se setim kako prava u kojima sam rođena nisu bila u “fabričkim podešavanjima” civilizacije. To me istovremeno uplaši i ohrabri da nastavim dalje. Da izađem na ulicu. Da zagrlim drugarice i one drugove koji razumeju da borba za prava žena nije isključivo ženska borba. Tako Osmi mart uvek provodim radno, borbeno i svečano. Osmi mart je, za mene, kao aktivistkinju, donekle i kao festival na kojem imam priliku da sretnem drugarice, saborkinje i saveznice. Taj osećaj solidarnosti, pripadnosti pokretu i ponovno shvatanje veličine i značaja feminističke borbe ono su na čemu mogu da “ugrejem ruke” (i srce!), za narednih godinu dana. Živeo Osmi mart! Osmi mart - svaki dan.

Možete li da nam kažete nešto više o položaju žena u pozorištu, gde su značajno u manjini u odnosu na muškarce?

Žene u pozorištu uopšte nisu u manjini. Naprotiv: žene čine ubedljivu većinu, ali manjina muškaraca, nekako uvek uspe da se “učačka” u najbolje lože, najudobnije fotelje i na sva ona mesta sa kojih se donose odluke. Imamo, dakle, ženske kolektive, kojima - po nepisanom pravilu - šefuju muškarci. Isto tako, muškarci se uvek lakše izbore za svoja mesta pod reflektorima velikih scena, na kojima se rade takozvani “projekti od nacionalnog značaja”. Takvi projekti se plaćaju neuporedivo više nego svi ostali, pa pozorište postaje idealan pokazatelj toga kako su za iste poslove žene plaćene manje nego muškarci. Prosto, daju im se manji projekti! Moje koleginice Maja Pelević i Olga Dimitrijević bave se ovim pitanjem u svojoj predstavi “Svet bez žena”. Iako sam dvadeset godina u pozorištu i feminizmu, moram da priznam da su i mene iznenadile rezultatima istraživanja koje su sprovele za potrebe predstave, a koji nedvosmisleno ukazuju da je naša predominantno “ženska profesija” u suštini pokazatelj svih rodno zasnovanih nepravdi u društvu. Na jednom od razgovora, koje su Maja i Olga organizovale, u toku procesa rada na predstavi rediteljka Ana Miljanić podelila je sa publikom izreku koju je čula u pozorišnim krugovima Srbije: “Mlada žena, mala scena”. Ta izreka opisuje skoro sve! Treba joj samo dodati i nastavak: “Dame se ne pitaju za godine”, jer ovaj patrijarhalni princip bontona, zapravo čini da žene u pozorištu zauvek ostaju percipirane kao “mlade”, odnosno - nedovoljno iskusne za velike projekte. Ne bih da uvredim ni jednu koleginicu i zato ću, za primer, uzeti samu sebe i svoju radnu biografiju.

Za dvadeset godina u pozorištu, sa nizom relevantnih nagrada i priznanja za svoj rad, nikada nisam imala predstavu ni na jednoj velikoj sceni ni jednog beogradskog pozorišta. Vrhunac mog dometa u pozorišnim institucijama jeste Bitef teatar, a i do scene Bitef teatra sam stizala uglavnom kroz koprodukcije, odnosno kroz saradnju sa organizacijama sa nezavisne scene. U prevodu to znači da neka nezavisna organizacija napiše i dobije međunarodni projekat kojim se finansira cela produkcija predstave, a Bitef bude uključen kao partnerska institucija voljna da nam besplatno ustupi prostor za igranja, a ponekad i za probe. Juhu, nema veće sreće od naše, iako je zapravo istina da kroz svoj porez mi plaćamo i taj Bitef teatar. Ipak, Bitef je poslednja institucija za koju bih tražila “povraćaj poreza” jer ovakva saradnja uopšte nije moguća sa Narodnim pozorištem, Ateljeom 212, Jugoslovenskim dramskim pozorištem ni Beogradskim dramskim pozorištem. Nikada nisam imala ni jednu produkciju u ovim institucijama, osim u slučaju JDP-a gde se jedan moj komad godinama igrao na Sceni Studio. Za neupućene: Scena Studio se nalazi na trećem spratu i prima nekih stotinak gledalaca. Pretpostavljam da je arhitektonski bila je zamišljenja kao probna sala, a ne kao scena. Činjenica da je moja mala predstava bila uspešna i da je godinama punila ovu salu nije bila dovoljna da me JDP u narednih petnaest godina ponovo angažuje kao autorku, a do velikih scena uspevala sam da se dokopam samo u malim pozorištima u unutrašnjosti ili u pozorištima van Srbije. Ako pogledamo stvari sa te, vrlo praktične, strane ja sam samo marginalna autorka koja vodi marginalno pozorište u okviru privatnog kulturnog centra na Dorćolu. Postavlja se logično pitanje: odakle uopšte znate za mene i moj rad? Zašto uopšte pitate mene o položaju žena u pozorištu?! Ali, nažalost, ja taj odgovor već znam: niste znali koju drugu aktivnu autorku da pozovete jer većina mojih manje upornih i manje tvrdoglavih koleginica odavno radi u marketinškim agencijama. Ne zato što su tako htele, nego zato što nisu imale izbora. Odnosno, negde su morale da zarade dostojanstvo i platu za život.

Koja žena za Vas predstavlja simbol borbe za prava žena?

Ovo je teško pitanje zato što feminizam predstavlja kompleksan, razgranat i veliki pokret, ili čak mrežu različitih pokreta: u političkom, društvenom, aktivističkom, ali i filozofskom, teorijskom i umetničkom polju delovanja. Ne bi trebalo preskočiti ni jednu Klaru Cektin, Rozu Luksemburg, Simon de Bovoar ili Malalu Jusufzai; ni jednu globalnu ili međunarodnu heroinu ženske borbe, a opet: isticanje samo jedne žene, kao liderke, nije u skladu sa feminističkim principima. Zato bih volela da se u svom odgovoru, ograničim na našu državu i naše savremenice. Ako mi to dozvoljavate, moja lična i najsjajnija feministička ikona je Marina Blagojević Hugson (1958-2020), sociološkinja, naučnica, publicistkinja, urednica i aktivistikinja. Neka mi oproste sve druge značajne žene čiji rad i borbu beskrajno poštujem, ali Marina Blagojević i knjiga grupe autorki, koju je Marina inicirala “Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse”, knjiga je posle koje moj život više nikada nije bio isti. To je knjiga zbog koje sam se napravila u feministkinju. Ipak, Marina Blagojević je kroz moj život, rad i odrastanje postala mnogo više od jedne knjige i pisma koje nikada nije primila. Postala je moja i naša saveznica, učiteljica, saborkinja, mentorka i žena od koje sam mnogo naučila. Ne samo kroz njene knjige, već najpre kroz njenu spremnost da mi oprosti jednu nenamernu grešku i da mi javno kaže: “Izvini, ti si mlada žena i feminizam je tvoj pokret. Dobrodošla!” Uvek i u svemu želim da budem mudra i taktična, i spremna da mladim ženama pružim ruku, kao Marina. Ali, to ne znači da manje cenim sve druge savremenice, počevši od Staše Zajović, preko Daše i Nađe Duhaček, do Biljane Maletin, Adrijane Zaharijević, Zoe Gudović, Marije Ratković i Jelene Memet… Sve smo mi ćerke Osmog marta i moramo ostati solidarne, pobunjene i spremne da u svoju borbu uključujemo i druge žene. To znači da žena-simbol može biti svaka od nas, ako odustanemo od konformizma i nepristojnog pretvaranja kako je ovaj svet pravedno mesto.

Autorka: Milica Gavrilović

Ovaj medijski sadržaj nastao je kao deo projekta “Speak Up” podržanog kroz Program malih medijskih grantova Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a koji partnerski sprovode Asocijacija Kulturanova i Sun Radio. Stavovi autora i sagovornika izrečeni u medijskim sadržajima ne predstavljaju stavove donatora.