Ivan Kanjuh je apsolvent istorije, član Upravnog odbora Rusinskog kulturnog centra i glavni odgovorni za Klub amatera rusinskog kulturnog centra, gde organizuje različite programe u cilju afirmacije rusinske zajednice, kulture i zabavnih sadržaja u Novom Sadu. Lociran u ulici Jovana Subotića, pored grkokatoličke crkve, ovaj kulturni centar je jedno od omiljenih mesta za okupljanje ljudi koji i dalje cene umetnost, kulturu i kvalitetan razgovor.

Reci nam nešto o samom istorijatu kulturnog centra. Da li ste nekada menjali prostor ili ste oduvek na istoj adresi?

Rusinski kulturni centar ima dugu istoriju. Počeci se vežu za kraj Drugog svetskog rata kada se javlja organizacija pod nazivom Ruska matka iliti Matica rusinska, koja je imala svoj ogranak u Novom Sadu, a centrala je bila u Ruskom Krsturu. Ideja je bila da se, u tim novim okolnostima, u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji, rusinska zajednica okupi pod novim rukovodstvom. Znamo da je tada došla druga vlast i tako je i počelo neko novo okupljanje Rusina u ovim prostorijama koje danas nose naziv Rusinski kulturni centar. Naše prostorije su tada bile dosta skromnije, međutim, vremenom su se širile, zahvaljajući pre svega bogatoj aktivnosti našeg kulturno-umetničkog društva. Naime, tu su od početka radile naše sekcije kao što su folklor i pevanje. Danas imamo i orkestar, dramski studio, imamo mušku i žensku pevačku grupu. Kada je reč o folkloru, imamo folkornu grupu veterana, kao i novoformiranu omladinsku folkornu grupu. Dakle, u toj dugogodišnoj istoriji, naše društvo je uvek bilo aktivno. Kada je reč o samom nazivu, ono je u početku nosilo naziv KUD ,,Maksim Gorki” po čemu je bio poznat našim sugrađanima. Jedno kratko vreme je nosio naziv Barvinok. Kasnije je to bilo Rusinsko kulturno prosvetno društvo. Ja sam kao mali započeo svoje aktivnosti u kulturom centru pod tim nazivom tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih. Ako se ne varam, negde 2011. je naše društvo ponelo naziv Rusinski kulturni centar. Pravno gledano, mi smo udruženje građana koje ima poseban značaj za grad Novi Sad. Postoje i druga udruženja koja su prepoznata kao značajna za naš grad.

Zanimljivo je što u Rusinki kulturni centar često dolaze ljudi koji nisu pripadnici rusinske nacionalne zajednice. Kako to objašnjavaš i da li misliš da je taj spoj kultura dobra stvar?

Meni je veoma drago što u naše prostorije dolaze i pripadnici drugih naroda, pre svega većinskog, srpskog naroda. Mi sa velikim ponosom i zadovoljstvom ističemo to da od samog osnivanja našeg sadašnjeg Rusinskog kulturnog centra, ljudi koji su dolazili na sekcije - na folkor, na pevanje, nisu bili samo Rusini. Novi Sad je, kao što znamo, multikulturalna sredina, pa su tako i pripadnici mađarske nacionalne zajednice, srpske nacionalne zajednice bili deo našeg kulturno-umetničkog društva. Naime, evo jedan zanimljiv podatak, ne znam koliko su ljudi upoznati... Saša Popović, vlasnik Grand produkcije (smeh) je svirao harmoniku na našim probama. Meni je veoma drago što se to i dan-danas dešava, da su ljudi zainteresovani da nas upoznaju, da budu u našim prostorijama koje smo u međuvremenu uredili. Upravo te prostorije koje ja vodim, taj Klub amatera Rusinskog kulturnog centra sam i uredio tako da sam prostor govori o rusinskoj zajednici. Tu se nalazi karta gde su prikazane istorijske matične zemlje odakle potiču Rusini, tu se nalazi naš grb, tu se nalazi slika Endija Vorhola - malo ljudi zna da je on poreklom Rusin iz Slovačke. Organizujemo različita dešavanja u tom prostoru koji sam govori o rusinskoj zajednici, imamo i programe koji govore o rusinskoj zajednici i drago mi je što imamo posetioce koje to zanima.

Koji su najveći izazovi sa kojima se suočavate u radu?

Najveći izazovi su svakako dotrajale prostorije. Te prostorije su veoma stare i možda su pre pedeset godina bile uređene, sređene. Međutim, vreme radi svoje. Jako veliki problem je vlaga u našim prostorijama. Mi sada pokušavamo da sve to saniramo, pre svega sopstvenim snagama. Kao što sam rekao, pored rusinskih programa tj. programa na rusinskom jeziku, organizujemo i druge sadržaje na kojima prikupljamo donacije, upravo kako bismo rešili te probleme. Malim koracima idemo napred, ali nekih drugih problema u smislu funkcionisanja naših programa nemamo. Napomenuo bih da se mi projektno finansiramo, prijavljujemo se na različite konkurse, pre svega gradske, ali i pokrajinske i republičke - tako dobijamo svoja sredstva. Takođe, ono što moram da naglasim jeste da imamo podršku od strane rusinskih instuticja kao što je Nacionalni savet Rusina, ali i Zavod za kulturu vojvođanskih Rusina, koji takođe finansira našu delatnost, ali pre svega programsku delatnost. Dakle, naglašavam problem tih prostorija u kojima smo više od sedamdeset godina. Nismo se selili jer se naše prostorije delom nalaze na zemlji naše grkokatoličke parohije, a delom smo zakupci od poslovnog prostora grada Novog Sada.

Ako neko dolazi ovde i želi da organizuje neki svoj događaj, da li je moguće da to izvede i kako?

Apsolutno, mi smo veoma otvoreni za saradnju sa ljudima dobre volje koji dele vrednosti koje mi delimo, a to su duh multikulturalizma, duh kulture i zajedništva. Svakog meseca pravimo plan naših sadržaja i gledamo da otprilike pola meseca budu neki programi, da li većeg ili manjeg obima. Osobe koje žele nešto da organizuju kod nas slobodno nas mogu posetiti u prostorijama Kluba amatera Rusinskog kulturnog centra koje rade svaki dan od 18 časova. Tu mogu potražiti ili mene lično ili nekog od naših rukovodilaca i predstaviti svoju ideju, a kasnije se bavimo detaljima. Prisutni smo na društvenim mrežama, pre svega na Fejsbuku i Instagramu. Tu nam ljudi takođe mogu pisati i mogu reći da smo upravo na taj način i ostvarili saradnju na različtim nivoima sa različitim ljudima. Mislim da se retko kada desilo da smo imali neku neprijatnost u našoj saradnji.

Kako se tebi, kao nekome ko se bavi radom u kulturno-umetničko kontekstu, čini trenutno stanje kulture u Novom Sadu? Da li ima dovoljno prostora, da li je drugačije nego što je nekad bilo?

Dobro pitanje. Ja sam dugo godina aktivan u rusinskoj zajednici, ali ono što ja znam, i na osnovu nekih informacija koje su došle do mene, mada i ono što sam mogao da vidim jeste na primer da je Novi Sad prošle godine nosio titulu Evropske prestonice kulture. Otvoreni su ti kulturni centri, kulturne stanice. Međutim, u razgovoru sa ljudima, stekao sam utisak da se smanjuje kulturni autonomni prostor, znači neke organizacije ili udruženja koji imaju te autentične programe. Mi smo, jelte, nacionalna zajednica koja ima prilično ustaljen kulturni šablon, ali mi pokušavamo da izađemo iz tih okvira, pre svega se trudeći da pored neke tradicije i folklora, baš u prostorijama Kluba amatera stvaramo i programe koji su alternativni ili savremeni. Mislim da je toga u Novom Sadu sve manje. Postoje te kulturne stanice, posetio sam mnoge od njih, imaju jako veliki potencijal, ali, nekako mi izgledaju dosta sterilno, bar po mom mišljenju. Vidi se da je tu uloženo mnogo novca, da je to zaista sređeno. O programima baš i ne bih mogao mnogo da sudim. Prisustvovao sam nekim programima koji su zaista bili kvalitetni, dolazili su tu različiti umetnici, što lokalni, što inostrani, ali mislim da Novom Sadu fale neke gerilske organizacije u kojima zaista možete osetiti duh neke supkulture ili uopšte neke grupe naših sugrađana.

Imate li planove za dalji rad? Kakve događaje biste želeli da organizujete, da li želite da menjate nešto, da li želite da dodatno uređujete prostor?

Definitivno. Što se tiče samog prostora, tu ima još dosta posla. Meni je veoma drago što se, kao i u svakom udruženju građana, upravni odbor, odnosno ekipa koja vodi tu priču menja na svake četiri godine. Dolaskom novog upravnog odbora, došli su i neki mladi ljudi koji su zaista pokazali veliki entuzijazam i sposobnost da mogu da svojim sopstvenim snagama, uz pomoć određenih organizacija i finansijsku podršku izguraju tu priču da imamo lepše i uređenije prostorije. Moj lični cilj jeste da i dalje uređujemo te prostorije koje su dobrim delom još uvek u jako lošem stanju. Drago mi je što dolazi sve veći broj ljudi, čak i ljudi malo prefinjenijeg ukusa koji nisu navikli na duh naših prostorija kakav je ranije bio. To znači da kvalitet raste i da ljudi samim tim očekuju sve više.

Ono što nama nekako visi o glavi su pravna, imovinska pitanja. Naime, te prostorije gde se upravo nalazi Klub amatera nisu u našem vlasništvu. Već decenijama se provlači priča o rušenju Rusinskog kulturnog centra. To je bilo i u medijima i ta priča nije završena - ona samo čeka svoj kraj. E sad, da li će taj kraj biti za mesec dana, za godinu dana, za pet godina ili deset, mi to ne znamo, jer to nije do nas. Mi smo sve uradili kako bismo nešto uspeli da rešimo po tom pitanju, ali prosto je nemoguće, da ne ulazim u specifičnosti te problematike. Moj stav, i drago mi je što postoje ljudi koji dele moj stav, jeste da mi ne treba stalno da odlažemo neka rešenja i entuzijazam, jer, bože moj, nas će jednog dana da ruše. Naš stav treba da bude da radimo kao da nas nikad neće rušiti, a kad dođe taj dan onda ćemo videti šta ćemo dalje. Što se tiče samih programa, želimo da nastavimo sa ovim što imamo. Napominjem svim zainteresovanima da se ne ljute ako ponekad ne možemo da ubacimo njihov sadržaj u naš plan za određeni mesec jer ne želimo da pravimo preveliku gužvu u našim prostorijama.

Kod nas možete doći i nasumično se upoznati sa nekim i popričati na bilo kom jeziku, jer nam dolaze ljudi iz celog sveta. Međutim, takođe želimo da imamo programe koji imaju svoju ciljnu grupu i sadržaj.

Da li misliš da je problem to što ima više gužve? Poslednjih meseci skoro svaki vikend organizujete događaje zabavnog karaktera, npr. žurke. Da li to utiče na rad kluba?

Zasad nismo imali nekih problema. Moram napomenuti da su ti sadržaji zabavnog tipa značajni u tom smislu što se na njima sakupljaju donacije i upravo zahavaljujući tim događajima smo mi uspeli da rešimo veliki problem. Naime, pretresli smo krov koji je jako prokišnjavao, bukvalno duž svih naših prostorija i jednostavno je bilo neophodno pored naših kulturno-umetničkih sadržaja imati i takve sadržaje. Kao što sam i napomenuo, svi zainteresovani koji žele nešto da organizuju moraju da shvate upravo to da mi želimo da imamo neki zdrav balans kad je reč o našim sadržajima, tako da ne bismo voleli da imamo preveliku gužvu.

Autor: Martin Topić

Ovaj medijski sadržaj nastao je kao deo projekta “Speak Up” podržanog kroz Program malih medijskih grantova Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a koji partnerski sprovode Asocijacija Kulturanova i Sun Radio. Stavovi autora i sagovornika izrečeni u medijskim sadržajima ne predstavljaju stavove donatora i redakcije.