Чини се да се климатским самитима водећих међународних организација од пре неколико година зелена агенда винула у сазвежђе глобалних тема. Готово све сфере друштвеног живота од тада се, иако површинским захватом, брижљиво провлаче кроз филтер еколошких критеријума, почев од индустрије, туризма или пољопривреде све до управљања домаћинством или отпадом. Поглед се, додуше, ређе упире на образовање, нарочито у светлу у којем образовање не усваја водећи дискурс о пожељном еколошком понашању.

Према тумачењу Уједињених нација (УН), одрживост значи „задовољити потребе данашњице, без да се осујети задовољење потреба у будућности“; одрживост у образовању се најчешће описује као „неговање друштва свесног одрживости и трансформације према одрживости“. Дефиницији би се, већ на први поглед, могло замерити да је веома уопштена и да оставља исувише простора за арбитрерна решења; да не брине за природу као такву, већ као окружење од којег човекова добробит зависи, а највише то што не задире у суштину односа природе и образовања, а то је подучавање животу у истинском складу с (човековом) природом и природним окружењем.

У пракси се одрживост, нажалост, најчешће показала као низ површинских еколошких решења или практиковање тривијалних понашања (ака „не користити пластичне цевчице због корњача“) који битно не мењају узроке загађења - привреду која се заснива на потрошачкој култури и хипер-производњи, потрошачке навике богатих и друштвено такмичење, пренасељене градове, тешку индустрију и сл.

Говорећи економском терминологијом, оваква идеологија сваки јавни трошак (загађени ваздух, воду, земљу) покушава да интернализује и индивидуализује, па „отворене ране“ у природном окружењу зашива управо тиме што одговорност сваљује на грађанина-појединца и то му саопштава кроз образовање. Мотив иза еколошких концепата у овом случају није племенит - љубав према природи и човеку, већ лукративан – само се овај пут новац генерише „прањем савести“. Таква „одрживост“ је кћи капитализма, последњи, додуше за класу виши и скупљи, избљувак потрошачке културе(1). Истинске одрживе политике су скупе и захтевају и колективну и личну пожртвованост и солидарност, а нарочито трансформацију начина живота. Један од начина за постизање хармоније с животном средином је и стицање вештина за (само)одрживост, тј. мању зависност од система, чиме се природа посредно штити од човековог разорног деловања.

Питање одрживости образовања, а нарочито домаћег, проблематично је на свим нивоима посматрања; говоримо ли о пуком еколошком отиску(2) „индустрије знања“, или о уложеним буџетским средствима која се бесповратно расипају „одливом мозгова“ из године у годину. Ако појам одрживости рашијемо по ивицама, приметићемо да се у многим тачкама не само дотиче, већ и сасвим поклапа са с идејом „максимални резултати за минималне трошкове“ (тј. принципима ефикасности и ефективности). Тако се у смислу одрживости образовања можемо запитати и: колико трошимо на образовање? Видљиви трошкови би били, примера ради, инфраструктура установа, доходак наставника, цене уџбеника или превоза до школе. Мање видљиви, или имплицитни, били би уложено време или енергија дата на учење и подучавање сразмерно искористивости знања, квалитет школованог кадра и сл.

Ако разговарамо о „еколошком отиску“ наших школа, биће довољно да се запитамо: постоји ли разрађен систем позајмљивања уџбеника; зашто се уџбеници толико често ажурирају и зашто су толико скупи (да ли зато што приватне издавачке куће морају да производе профит или зато што су сазнања толико тривијална и ефемерна да се морају надограђивати сваке године?); како деца одлазе до школе: зашто су школе толико удаљене и зашто је културолошки условљено да се деца одвозе приватним возилима до образовних институција; шта деца једу у школи и зашто су школске кухиње застарели модели које замењују једнократне амбалаже и одмрзнута пекарска пецива?... и тако у недоглед. Намеће се одговор да је проблем системски и да у овој великој шаради учествујемо свако својом речју (или ћутањем). Републички буџет додатно се оштети сваки пут када оспособљен кадар након завршеног циклуса образовања (финансираног од стране домаћих пореских обвезника!) стечене вештине за наредних 30-ак година дарује буџету стране земље; на том месту вреди споменути и напуштене сеоске школе, пропалу инфраструктуру и сл.

У једној иностраној анкети, чији би резултати могли бити добар повод за спровођење истраживања и код нас, више од пола испитаника(3) рекло би да знање стечено у школи не може да искористи у реалном свету; већи кредибилитет поклања се школи искуства, „уличној школи“ и сналажењу. Додатно, квалитет рада домаћих школа компромитују и растућа потреба за приватним часовима предмета из курикулума, као и школе посебних вештина (сликање, музика, спортови, језици), јер се услуге које треба да пружи образовна установа делегирају приватним субјектима који изискују додатне накнаде. Тиме се оптерећује економским приликама већ значајно нагрижен и ослабљен кућни буџет, и обавезе државног буџета се поново пресипају на појединца, а угрожава се и драгоцено слободно време детета.

Задатак образовања је да „празан ум замени отвореним“, а не да буде ометач круцијалним сазнањима о животу. Упркос томе, сведоци смо реформе образовања у којој се постепено истискује филозофија (логика) из стручних школа и своди на изборни предмет, наводно у циљу растерећења и фокуса на струковна знања и праксу. Да би знање било искористиво, није нужно да буде до крајности поједностављено и тиме компромитовано; давање правовремене и богате „хране“ мозгу, којом ће се наоштрити за живот је фундаменталан алат образовања. Али далеко од тога да образовање треба свести на живот у свету фикције: изучавање и поређење концепата и бдење над хрпама хартије и слова. Најмање седам наших факултета при Универзитету, поред Учитељског, бави се, нажалост, превасходно оспособљавањем наставног кадра. А, Учитељски факултет у другом, или чак трећем уписном року служи за прерасподелу неуписаних кандидата с других факултета, дакле – не инспирисаних преносилаца мудрости.

Да би се наставнички и учитељски кадар стимулисао да буде домишљат и креативан, наставничка плата мора најпре да задовољи егзистенцијалне потребе и стога мора да буде достојанствена, а не да финансијски исцрпљује. Наставници се морају осећати безбедним на радном месту (постојала је иницијатива(4) да се изменама Кривичног законика напад на наставника третира као напад на службено лице). Такође, треба им оставити довољно слободног простора за импровизацију уз мање наставне групе. Школа не сме бити последња адреса за ухљебљење, већ пожељна каријерна дестинација; рад са децом и адолесцентима, па и са младим људима је нарочито осетљив и изискује потпуну преданост, али и таленат.

Еколошки отисак образовања био би анулиран, или макар неутрализован, да има за последицу критички настројену, срећну и здраву децу, солидарну са заједницом; оспособљену за самосталан живот и опстанак и у случају колапса државних структура, и то на домаћем тлу; такорећи - био би вредан улагања.

У најбољем случају, домаће школство би спремало ученике за плаћен посао који обезбеђује лагодан живот. Али, треба ли то да буде једини циљ образовања? Образовање је испунило своју сврху тек ако човека учини способним да самостално задовољава своје потребе, водећи рачуна о целокупном животу на планети – дакле, еколошки способног и савесног човека. У прилог томе, нису довољни изоловани примери компостирања које практикују поједине школе5; нити томе припомаже изучавање екологије на крају осмогодишњег циклуса, или увођење предмета Образовање о одрживом развоју. Идеално образовање морало би од најранијег контакта са школом да подучава вештинама корисним за одржавање живота: оријентацији у простору и сналажењу у природи, органском семенарству, брању и чувању лековитог биља, одгоју и припреми хране, заштити од временских неприлика, изградњи самоодрживог домаћинства итд.; одговорном односу према трошењу ресурса (како би се спречила штета себи и заједници), односа са природним окружењем и својом унутрашњом природом, а надасве – стварању и истраживању. У не толико далекој прошлости, постојале су макар назнаке оваквог модела; у школама се изучавало тзв. Домаћинство. Фински модел6, који је већ на добром гласу, практикује предмет под називом Живот (налик на домаће Свет око нас и Природа и друштво) на нижим нивоима школовања, док се касније идеја „предмета“ потпуно раствара и часови се конципирају на критичком промишљању ствари које су у жижи интересовања ученичке групе, и које се потом проматрају из разних научних и уметничких углова. Улога наставничког кадра требало би да буде да све то оштрим оком уочи, пријатељским саветом подстакне и, импровизујући, увеже у општа научна и уметничка сазнања. Једино таква едукација гради пун човеков интегритет и бива сврсисходна и уносна на дуге стазе, речју: одржива.

Образовни систем не сме да буде део окрутне челичне машинерије система који нас гура дубље у зависност од фармацеутских кућа, електро-дистрибуције, банака и других државних и недржавних структура, чинећи нас његовим поданицима. Образовање не сме да увлачи у „образац“ (образ-овање). Племенити циљ који оно мора да испуни је да човека дарује слободном мишљу и слободним деловањем, да му асистира при проналажењу занимања, притом га подсећајући на дуг који треба вратити „мајци природи“. Да би се домаћем образовању повратило здравље (и образ!), школско учење мора да иде у корак са духовним и етичким напретком човечанства, укључујући и савестан однос према окружењу и природи. Нека управо домаће школе буду светли прозор ка овом циљу.

1. Више о термину„greenwashing“: https://www.slobodnaevropa.org/a/okolis-greenwash-ekologija/31555134.html
2. Погледати: carbon footprint.
3.Више о спроведеној анкети: https://www.the74million.org/article/only-half-of-students-think-what-theyre-learning-in-school-is-relevant-to-the-real-world-survey-says/
4. Више о иницијативи: https://moravainfo.rs/nastavnici-traze-da-dobiju-status-sluzbenih-lica-zbog-nasilnih-ucenika/

Ovaj medijski sadržaj nastao je kao deo projekta “Speak Up” podržanog kroz Program malih medijskih grantova Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a koji partnerski sprovode Asocijacija Kulturanova i Sun Radio. Stavovi autora i sagovornika izrečeni u medijskim sadržajima ne predstavljaju stavove donatora i redakcije.